"If light rules over darkness, than darkness must be the mother of light. Amidst the shining light is the darkness deepest underfoot."
Zasnovana na istoimenom serijalu "light" romana (1979-2009), u duhu Howardovog Conana, nedavno preminule Kaoru Kurimoto (1953-2009), Guinova saga već u prvoj epizodi pokazuje odlike budućeg klasika, dostojnog da se nađe u društvu animea poput kultnog Berserka (Berserk: Kenpū Denki, 1999), i visoko cenjenih fantazija kao što su The Twelve Kingdoms (Jūni Kokuki, 2002-2003) i Moribito: Guardian of the Spirit (Seirei no Moribito, 2007). Iako ne postavlja temelje žanra, može se bez rezerve smatrati uglednim primerom herojske fantastike, jer svemu što čini (jap)animaciju pronalazi tačnu meru i objedinjuje u jedinstvenu, neraskidivu celinu.
Priča ima jednostavan zaplet. U kraljevstvo Parros upadaju vojnici Mongaula i ubijaju kralja i kraljicu. Njihova deca, blizanci Rinda i Remus ("twin pearls of Parros"), beže uz pomoć drevne naprave, skrivene u kuli boga Janosa. Međutim, greškom (igrom sudbine?) stižu u šumu Rood (na teritoriji Mongaula), umesto u Argos, kojim upravlja njihova rođaka Ema. Dok lutaju nepoznatim područjem, napadaju ih mongaulski vojnici, a ubrzo spašava stranac sa glavom leoparda, Guin. Jedino čega se on seća jeste reč "Aurra", pa zajedno sa blizancima kreće na neizvesno putešestvije, ne bi li otkrio ko je zapravo i zašto je proklet (ili blagosiljan?) životinjskom glavom, dok je ovo dvoje vođeno željom da saznaju razloge za uništenje rodne im zemlje. Od njihovog susreta sa Guinom pa nadalje, avantura se odmerenim ritmom razgranava, a na njenim ograncima cvetaju pupoljci koji, jedan za drugim, sve više privlače svojom lepotom. Višeslojna, intrigantna misterija, nezaobilazna, ali ne i prekomerna akcija, kao i elementi drame, pa čak i ratne teme, nalik redovima iz istorijskih udžbenika, pažljivo su implementirani i savršeno izbalansirani, preplićući se i stvarajući raskošnu tapiseriju. Potpuno odsutsvo slapstick-humora, odnosno deformacija likova, u velikoj meri naglašava ozbiljnost serije.
Atsushi Wakabayashi, debitant kada je režija u pitanju i konceptualni dizajner za gorespomenuti anime Dvanaest kraljevstva, sve vreme čvrsto drži (debele) konce kojima upravlja ovim ostvarenjem i ni u jednom trenutku ne dozvoljava svojim kolegama, brojnim rediteljima epizoda, da preuzmu kontrolu, pa se tako i ne primećuje višak "potpisa". Glavne likove odlučno vodi u pravcima razumljivim i logičnim (sa vrlo retkim, ali za fantaziju dopustivim propustima), ponekad i iznenađujući gledaoca, budući da ih formira putem dela i okolnosti koje od njih često ne zavise, a kojima moraju da se prilagođavaju i kroz koje se otelovljuje njihova psiha. Junak sage, Guin, odlikuje se ne samo sirovom snagom, već i mudrošću, staloženošću i sposobnošću da deluje kao spona između različitih senzibiliteta. Upečatljivost njegovog lika nije i jedina. Sazrevanje "paroških bisera", ambicije Ištvana Valakijanskog (Istovan of Valachia, "Crimson Mercenary"), majušna, preslatka i ne mnogo rečita Suni, topljenje ledene princeze Amnelis i lukavi "Prince of Crystal", Aldo Naris, samo su neki od (nadam se, non-spoiler) znakova na koje bi trebalo obratiti pažnju. Osim protagonista i antagonista koji zauzimaju najviše prostora i vremena, valjalo bi naglastiti i obilje sporednih likova čije prisustvo nije tek slučajno i koji, bez obzira na kratkotrajno pojavljivanje, ostavljaju veći utisak nego što se od njih očekuje. Odličan odabir seiyūa i njihova gluma daju značajan doprinos kvalitetu aktera. (Primera radi, u ulozi Amnelis se pojavljuje Akeno Watanabe, koja je svoj glas pozajmila Robin Seni iz Witch Hunter Robin, devojci potpuno drugačijih osobina i boje glasa, što potvrđuje njen talenat.)
U pogledu vizuelne i zvučne prezentacije, Guin Saga impresionira izvanrednom paletom "mekih" boja, koje se prosto tope pred očima, i milozvučnim, epskim melodijama, koje dugo odzvanjaju u ušima. Kompletan muzički skor komponovao je Nobuo Uematsu, čije iskustvo je izgrađeno na soundtrackovima za video igre (Final Fantasy), dok sjajnu tematsku kompoziciju sa odjavne špice (u kombinaciji latinskog, engleskog i japanskog!) izvodi japanska pevačica anđeoskog glasa, koja se predstavlja kao Kanon. Umetnički direktor, Junichi Higashi (Cowboy Bebop, RahXephon, Blood +, Witchblade), vrhunski je obavio svoj posao, što važi i za Toshiharua Muratu, koji u svom "naprednom" dizajnu likova uspeva da pomiri zapadnjački uticaj sa crtežom karakterističnim za Japan, dajući mu poseban šmek. Pohvale idu i umetnicima koji su oslikali pozadine, jer njihovim izgledom kao da udahnjuju život esenciji snova. Očigledni su uticaji nekoliko umetničkih pravaca i sa nekoliko strana sveta, kako u arhitekturi, tako i u kostimima, pa objekti i odeća podsećaju na velelepnu, alternativnu viziju nekadašnjih evropskih i orijentalnih imperija. Sa druge strane, pustoš Nospherusa i ostali prirodni ambijenti prikazani su sa podjednakom marljivošću. Ono što će možda zasmetati i što sam hteo da navedem kao zamerku (a onda se predomislio, jer krvoliptanje ništa ne bi promenilo) jeste cenzura. Ako me sećanje dobro služi, krv se pojavljuje samo u par scena - prvi put, kada se Guin reši monstruma, a drugi put u vidu nekoliko kapi na bodežu.
Guin Saga ne obrađuje sve Kurimotoine knjige, niti pruža odgovore na pitanja o Guinovom poreklu, mističnoj svetlosti i tajnama Nospherusa. Ipak, uprkos odluci autora da stane tamo gde bi neki drugi produžio (što bi sigurno dovelo do razvodnjavanja), završnica ima katarzičnih momenata, i sasvim solidno zaokružuje priču, ostavljajući nekolicinu prolaza za gledaočevu maštu. Na kraju krajeva...
"The stars have aligned and scattered upon the earth. However, everything rests upon fate, and destiny's bewitching design, which gazes upon us, continues to be woven."
No comments:
Post a Comment