San br. 1

Hodali smo dugo, moj mlađi brat i ja. Oko široke asfaltirane ulice ređale su se napuštene straćare i pružalo se raskošno zelenilo. Povremeno bismo naišli na starije ljude koji su se, kao i nas dvojica, nekud uputili, ne znajući ni sami gde i kada će se zaustaviti. Prateći ih slepo, došli smo do visoke, bele zgrade u pustom centru nepoznatog grada i ubrzo se obreli u uskom, zavojitom hodniku. Ušli smo u jedan mali stan i tamo zatekli sredovečni bračni par koji nam se bez pogovora pridružio u besciljnom lutanju. U njihovom predsoblju izuo sam cipele i tu ih ostavio. Nakon toga, okupili smo se u prostranoj, dobro osvetljenoj prostoriji nalik učionici i tada sam osetio da mi se stopala smrzavaju. Vratio sam se u onaj stančić da se obujem i opet se pridružio ostalima.

Iznenada, upala je grupa muškaraca u sivim odelima i sa tamnim naočarima. Predvodila ih je žena koja je bila pljunuta Annette O'Toole. Za govornicom nam je saopštila kako se ostvarilo sve u šta je verovala, iako nam nije otkrila o čemu se zapravo radi (ili je ja nisam pažljivo slušao). Kroz neprobojni stakleni zid videli smo dim od eksplozija koje su se odigrale nekoliko blokova odatle, shvativši da nas ovi drže zatvorene protiv naše volje. Uspeo sam da se probijem do susedne sobe koja je, sudeći po korpama sa voćem i povrćem, služila kao ostava neke piljare. Vrata sam nakratko podupirao sopstvenom težinom, a onda ih zaključao, nadajući se da niko neće uspeti da uđe. Bez ikakavog razloga, želeo sam da izazovem požar, ali su se dugačke šibice, koje su mi slučajno pale šaka, gasile čim bih pokušao da ih približim ostacima kartonskih kutija. Provukao sam se kroz poluotškrinut (i neobično elastičan) prozor, sišao pomoćnim stepenicama i našao se u dvorištu osnovne škole. Otrčao sam do glavne kapije i pobegao glavom bez obzira...