Plivači. Japanka. Maskenbal. Jato pingvina. Podvodna fauna. Egzotične plesačice. Nestašna devojčica. Laboratorijski ogled. Crvenkapa i vuk. Tursko pozorište senki... Ovako bi mogli da glase naslovi mikro-poglavlja koja sačinjavaju ćutljivu doku-fantaziju Karagoez catalogo 9,5 (Katalog Karađoz 9.5, gde broj predstavlja format trake).
U pitanju je četrdesetpetominutna antologija arhivskih snimaka sa početka XX veka, koje su slikarka Anđela Riči Luči i arhitekta Jervant Đanikijan otkrili sredinom sedamdesetih, a potom usporili, redigovali, obojili kadrove i pretočili u opčinjavajući filmski mozaik.
Od egzotičnih prizora iz Afrike do segmenata pozorišnih, podvodnih i filmova ruskog glumca Ivana Možuhina (1889-1939), autorski par istražuje izraze lica, figure i pokrete "protagonista", vraćajući nas u vreme kada je sedma umetnost još uvek bila u povoju i dopuštajući nam da zavirimo i u najskrivenije kutke tadašnjeg života. Čarobne u svojoj "istrošenoj" lepoti i obavijene prozirnim velom misterije, naizgled nepovezane slike formiraju asocijativni lanac koji se pri iznenadnom kraju ne prekida, već produžava u nedogled. Nije baš najjasnije da li su gestovi i fizionomija jedino što interesuje reditelje ili postoje neka skrivena značenja, kojih možda ni oni sami nisu svesni. Tako, recimo, u jednom trenutku vidimo uglađenog gospodina koji propušta izvesnu damu u sobu i ulazi za njom, da bi se u sledećem pojavila meduza, koja navodi na pitanje: Da li je ta žarnjača simbol njegovih namera? A to nije izolovan slučaj.
Riči Lučijeva i Đanakijan pristupaju oprezno procesu restauracije, pa zato gledaocu ne nameću nikakav zvuk niti muzičku pratnju, a potpuna tišina ostavlja dosta prostora za kontemplaciju. Katalog Karađoz 9,5 će sasvim sigurno prijati ljubiteljima nemih, ali i Madinovih ostvarenja.
No comments:
Post a Comment